Djela

Antologije, poetike i intervjui

Noćas spaljujemo iluzije

-Karam mu ženu. – šapnu mi iznebuha čovjek kraj kojeg sam sjedio za šankom već skoro sat vremena. U pitanju bijaše lokal u kojem se sastaje malo profinjenija raja, a on sam je izgledao sasvim normalno, dakle; samo je izgledao. Prije toga je pričao sa šankerom kao sa najboljim haverom na svijetu, jedan drugom su naručili po pićence, smijali se, komentirali žene, a onda odjednom takva izjava. Upravo je pjevala moja draga Sarah O’ Conor…
Da ga otkačim uzvratih po inerciji:
-Stvarno?! – odgovorih mu unoseći se u njegovo lice – Ma daj, sereš, zar ne? Imam ja i gorih problema; ganjam novi stan jer mi je sadašnji vlažan. Uostalom, pa i ja karam tuđu ženu. – uzvratih mu diskretno.
-Ok, ali meni je već to stanje dopizdilo.
-Škratiraj je onda. – odgovorih kao iz voleja ne osjećajući da me on uvlači u svoju priču. Pomislih da je možda neki alkos koji prežvakava svoju storiju svakome ili da je, još gore, u pitanju neka gadna navlakuša.
-Ne mogu, kućni smo prijatelji. – reče slegnuvši ramenima – Često se posjećujemo i tad me namami, dogovorimo se i tako to…
Okrenuh mu se, pogledah ga: možda malo mlađi od mene, uredan, vrlo dopadljiv muškarac, jasnog pogleda mada je popio već više od nekoliko pića, a primjetih to jer je ušao umalo se ne spotaknuvši u lokal je njegova baza pošto mu prijatelj tu radi. Sve u svemu izgledao mi je kao u kakvoj gabuli.
-U redu, popušit ću tvoju priču.
-Jes’ za piće?
-To se ne pita… Isto.
-Stari! – obrati se moj sugovornik šankeru čiju ženu moj sugovornik biblijski «poznaje» kad mu je ćejf – Daj nam ponovi…
-U čemu je problem? – rekoh frazu svog omiljenog psihologa Scotta Pecka koju je on izgovarao odmah čim bi mu pacijent došao u ordinaciju.
-Problem je u njoj. – obrati mi se on tiše.
-Bolje u njoj, nego u tebi. Ima nade za tebe.
-Lako se tebi zezati.
-Oprosti. Nastavi.
-Ona je normalna žena. Nije nimfomanka. Nije zagorjela. Dakle nije neka patologija.
-A on? – upitah pokazujući jedva primjetno lijevom obrvom na šankera.
-Eh tu je izgleda neki belaj.
-Onda on garant nije redovan u tome?
-Ma jeste. Ona mi to kaže. I sve šljaka.
-Pa šta je onda majku mu?
-… Neće da liže. – odgovori kao da je ubo dvadeset peticu na pikadu, diže svoje piće i pričeka me da se nazdravimo.
-Ma daj, nemoj me zajebavati…
-I zato ga ona hoće odjebati. On hoće da ona njemu šipu, a neće da on nju liže. I zbog toga ga želi odjebati.
-Uuuu, pa stvarno je bez veze taj tvoj haver.
-Pa je bez veze, ali kako da mu kažem da njegova žena hoće ono što svaka žena voli?
-Čekaj malo, a ona od tebe traži samo da je… ono, dolje…? – okrenuh ja na zafrkanciju.
-Zar ti ličim na tolikog idiota? Kod nas je sve kompletno.
-Oprosti… Koliko se vi već znate?
-Od osnovne pa do danas.
-Jesi ti oženjen? Oprosti na indiskreciji.
-Ma kakva indiskrecija. Razveden sam.
-Hvala također i ja sam… I što ćemo sad?
-A ništa, šta ću i dalje ću biti ono što jesam… Ti si mi se samo učinio kao faca koja ćeš me razumjeti. Znaš često je lakše reći neke istine čovjeku kojeg uopšte ne poznaješ nego nekom ko ti je blizak.
-…Može još jedna repriza! – rekoh rogonji, jer zaista je taj šanker postao rogonja u mojim očima.
Brzo stiže njegovo pivo i moje bijelo vino. Digosmo čaše i pogledasmo se kao da se znamo od osnovne škole. Sasvim spontano obojici se na licu nacrta poluosmjeh, onaj muški, saučesnički, kucnusmo se i otpismo gutljaj. Krajem oka upratih da šanker nekome nešto rukom objašnjava, maše u zraku, nešto kao neku uputu da dođe k nama. Ne treba se dvaput roditi da bi čovjek odmah skužio da je u lokal ušla žena šankera. Bijaše gužva ali svi putevi k nama dvojici njoj su bili otvoreni jer su je svi znali u lokalu. Priđe nam prirodna plavojka, inteligentnih, vrlo prodornih smeđih očiju i uz jedva primjetan osmijeh smjesti se između nas dvojice.
-… Da vas upoznam: ovo je moj prijatelj…
-Zlatko… rekoh.
-Mirta. – uzvrati ona nježno i pruži mi ruku. Dodrinuh joj jagodicama dlan, prinesoh joj ruku usnama i poljubih je u nadlanicu gledajući je u oči.
-Piiiihhh, ovo nisam doživjela milion godina. – ote joj se iskreno i zadovoljno se nasmija. Iza usana se ukazaše prelijepi, prirodni zubi i na um mi pada da nije Sarajka, jer većina njih zbog loše vode imaju vještačke zube koje su namjestile kod nekog od stotinjak stomatologa u gradu.
-Vi ste za neko piće…? – odvažih se biti brži od njenog ševca.
-Zna moj muž šta pijem. – skresa mi Mirta granu na kojoj sam pokušao sjedjeti.
-U redu. Ako smetam, odoh malo procunjati.
-Nema potrebe. Pa baš je zabavno ćaskati utroje! – spasonosno reče moj sugovornik.
-Sad sam sa fitnessa, radili smo pilates… dobro je to… Između ostalog želim imati za Novu godinu haljinu koju sam jučer kupila i odlučila sam da se stanjim do tada.
-Vrlo pohvalno od vas. Moja kura mršavljenja je drugačija: unositi manje ugljikohidrata, više proteina, a najviše seksa. I vjerujte mi – taj moj recept mi pomaže.
-Zar je to samo vaš recept?
-Vjerovatno nije samo moj, ali sam samostalno došao do njega. Znate ono, kao Kant-La Placeova teorije o razvoju svemira, ili Lomonosov-Lavoisierov zakon.
-Aki, tvoj je prijatelj išao u gimnaziju? – upita ona okrenuvši se mom sugovorniku.
Aki, ispovijednik se nasmija oko glave i neprimjetno mi namignu. Vidio sam da je blistao jer nije morao glumiti hladnoću i pričati s njom sam pred njenim mužem.
-Štovana gospođo, nisam završio gimnaziju, ja sam auto-lakirer: udaram čekićem po ulubljenim dijelovima auta i onda ih farbam.
-A udarate…? Mmmm, zanimljivo, a onda – farbate…?
-Tako je. I uz to nisam Sandžaklija.
-Ne trebate mi to objašnjavati jer Sandžaklije to ne rade ni u ludilu. Oni uzgajaju lovu… Kod njih se dijete ne rađa sa znanjem prvobitne akumulacije kapitala, oni genetski nose imperijalizam u sebi… Nego, malo mi je naporno persiranje, možemo li biti na per-tu?
-Sa zadovoljstvom. – odgovorih joj i pogledah je najčarobnije što sam mogao, kao da sam najveći vještac na svijetu, a ona najslađa vještica pod nebom.
-Ljudi odoh ja u ćenifu. Mora se… Ako si ti auto-lakirer onda sam ja kočijaš, jer Krleža je dobro rekao da je pivo piće kočijaša. – reče Aki i izvuče se iz gomile za šankom.
-Dobro… karte na sto. – reče ona i gurnu me nadlakticom. Osjetih njen miris parfema. Bijaše u pitanju «Extassa».
-Remi igram vrlo dobro, tarot bacam još bolje. A možemo i table…
-Benjamine, tko si ti?
-Samo Benjamin.
-Što ti znaš minirati razgovor…
-Oprosti Mirta, imaj na umu da sam već dovoljno popio. Što želiš znati?
-Otkud ti ovdje i baš sad…?
-Teže mi pitanje nisi mogla postaviti. – odgovorih joj i ispirčah joj lakonski u dvije rečenice svojih zadnjih trinaest godina života: egzodus iz BiH, Švedska, pisanje, nastojanje da se vratim u domovinu, pisanje, raspad braka, Norveška, idiotske interntet virtuale, Njemačka, objavljivanja, jedna virtualna ljubav…
-Vrlo zanimljivo.
-I naporno; osamnaest puta sam se selio od devedeset druge.
-Ma daaaaj, ne kukaj, bar si vidio svijeta i ljudi, ja nisam maknula dalje od Bosne.
-Možda je to tvoj kapital.
-Hajde se ti na tom kapitalu obogati.
-Nego da mi popijemo…? – rekoh kroz smiješak i kucnusmo se.
Ali ne lezi vraže! Taj moj smiješak je valjda primjetio njen gospodin suprug i priđe nam ne skrivajući ozbiljnost.
-Gdje je Aki?
-Miroslave, pa otkud ja da znam…?
-Dođi ovamo molim te… – reče joj on još ozbiljnije.
-Nemoj mu zamjeriti, uvijek je pod stresom. – stiže mi reći Mirta dok je odlazila.
Njih dvoje se izgubiše. Vidjeh da je Miroslav ostavio momka za šankom koji ga je počeo mijenjati.
-Momak, kakvi su ovo karamboli…? – zapitah ga kad se približio meni.
-…Hmmmm, oni su muž i žena. On je malo težak, a ni njoj nije mane…
Odoh u wc vidjeti da se Aki nije baildisao – kad tamo; nema ga. Vratih se i nastavih buljiti u ekran. Sad je pjevao moj Vodenjak Robin Williams. Dobar je samo je šteta što se drogira. Ali šta će jadan, težak mu život kao kod djece u Zenici; kad nije na igli tad je na koksu. Kad nije na koksu tad je na travi, kad nije na travi tad je na shittu. A poslije shitta nađu dijete u Bosni.
Već sam se spremao platiti i poći kad dođe Aki.
-Ubio sam je. – reče i eksira svoje pivo.
-Moooolim…?!
-Ubio sam Mirtu.
-… Ma čekaj bolan, šta to pričaš?!? Mali daj mu pivo! Brzo!!
-Huuuhhh, jebo te život… Ona i ja se dogovorimo kad ona dođe ovdje da se netko od nas iskrade, pa da drugo dođe za njim na naše mjesto gdje se dogovorimo… To je tu preko puta ulice. Vidio si da sam otišao i čekao sam je. Došla je, zatvorila vrata haustora i ja sam odmah krenuo a ona se, ne znam zašto, počela otimati. Kontam da se ona nešto folira… jer voli svašta… I baš tad je uletio njen muž, a gaćice su joj bile na stepenicama… a ja između njenih nogu…
-… Aki, pa je li ti znaš da ju je on izvukao iz lokala…?! A to može značiti samo jedno: on vas je provalio i namjestio da padnete na njegove oči.
-… A u kurac! Pa da… vidio sam po sjeni da mi netko dolazi iza leđa, dobro me je mlatnuo po glavi, a onda je nju preuzeo. Kad sam došao sebi bio sam sasvim sam. Ne znam šta je bilo sa njom. Vidio sam krv na stepenicama…
Otvoriše se vrata lokala i uđe Miroslav vodeći za ruku Mirtu. Bijaše joj samo malo šminka poremećena. Ona sjede opet između nas dvojice, kao da ama baš ništa nije ni bilo. Pomislih u sebi: «Tko koga ovdje jebe?»
Izgledala je više pijana nego da je i ona udarena nečim po glavi.
-Šta me gledaš? – zapita me, a ja spustih glavu ne znajući šta bih joj odgovorio, ali zato ona nastavi – Znaš ono: nož – žica – Srebrenica…
«Poludjela je» – pomislih – «Izgleda da ju je Miroslav dobro zveknuo po glavi i sad više ne zna što govori. Aki je pio svoje novo pivo koje mu je Miroslav pružio! Od cijele situacije bivao sam sve mutniji. Ništa nisam kužio!
-Miroslave majku mu, pa daj mi moje jebeno piće! – poluglasno reče Mirta, a Miroslav kao mali ćuko koji svome gospodaru čim se on pojavi u kući nosi papuče – stavi piće pred nju!
«Sretan sam što sam bez žene, što sam – sâm, bolje je i to nego da imam ovakvu rospiju pored sebe. Izgleda da ona vrti njih obojicu…» – mislio sam i dalje lagano cirkajući svoje piće.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Appearance
Layout
Element Style
Accent Color